Српски Барјак Крсташ-Serbian Cross-Banner

,,Ubi panis (bene) ibi patria” – Tамо где је хлеб (где је добро), ту је отаџбина!
Премда се може устврдити да латинске изреке сабирају и артикулишу колективну светску мудрост, постоје не само појединци већ и народи који својим постојањем и делима неке од тих изрека негирају. Српски народ је један од тих изузетака.
Најбољи показатељ тога су Срби који су почетком ХХ века хлеб пронашли на северноамеричком континенту, по познатој крилатици ,,трбухом за крухом”. Сазидали су нова огњишта, подигли православне храмове (најчешће их посвећујући коме другом него Светом Сави), тешким и поштеним радом стварајући себи и потомству добре услове за живот.
Meђутим, Мајку заборавили нису, нити су је се одрекли привијајући се уз скуте друге која их је прихватила. Премда благодарни на добру које су пронашли и стекли, јасно су видели и осећали да постоје интереси који су изнад личних и вредности које надилазе угодности овог живота. И, када је Мајка изранављена прокрварила, наоружани саможртвеним отаџбинољубљем и српским барјацима, оставивши хлеб и комфор, кренуше да крваре са њом. Само кроз прихватни центар у Бизерти прошло је 10.000 добровољаца, највећим делом из Северне Америке, који су после кратке обуке упућени на фронт и распоређени у српске пукове. Отаџбина им, дакле, није била тамо где је било хлеба и комфора у изобиљу, већ тамо где су олтари и гробови предака!
Није ово ништа ново у српској националној историји. Са барјаком крсташем у једној, а с мачем у другој, Србин је од вајкада хитао, радосно себе приносећи на жртвеник народног добра, за Крст Часни и слободу златну.
Историја вексилологије, науке о заставама, препознаје још Цара Душана као неког ко је под крсташем барјаком сабирао своју војску. Дакле под Крстом, црпећи из њега снагу и идентитет, али показујући истовремено и наше опредељење и носталгичност за Небеском Отаџбином. ,,Душанов Законик” је и први српски писани споменик који у себи (у 150. члану) помиње заставу-барјак-стег. Управо један од барјака Цара Душана (импозантних димензија и тежине: 240цм х 275цм; 40кг) се данас чува у Манастиру Хиландару. Замислите снагу барјактара коме је тај барјак поверен на ношење у борби. Јахати коња, држећи дизгин и барјак у једној а мач у другој, могао је само неко ко је био надљудске снаге и споcобности. Остало је запамћено да је Цар Душан дозвољавао једино барјактару да може бити виши од њега, а антрополошке анализе његових костију одређују његову висину на око 214цм!
И Књаз Милош Обреновић је под крсташем барјаком у Такову сабрао наше праоце, настављајући Карађорђево велико и славно дело устанка против потлачености и борбе за национално ослобођење.
У закључку овог кратког осврта на историју српског барјака и вредности које је баштинио, вратимо се нашим јунацима Великог Рата, са којима смо и започели овај осврт. Остало је записано да је немачки Цар Вилхем II, тражио од свог генерала Аугуста Фон Мекензеа да му донесе барем један заплењени српски ратни барјак. Добио је одговор који га је ужаснуо, да ниједан српски барјак никада заплењен није био. Од 51 пуковске заставе, колико је српска војска поседовала у Великом Рату, никада ниједна није пала у непријатељске руке! То је нешто што је незабележено у историји модерног ратовања.
Предраг Бојовић, протојереј стафрофор
Serbian Cross-Banner
,,Ubi panis (bene) ibi patria “- Where there is bread (good), there is a homeland!
Although it can be argued that Latin sayings collect and articulate collective world wisdom, there are not only individuals but also nations who, by their existence and deeds, deny some of these sayings. The Serbian people are one of those exceptions.
The best indicator of this are the Serbs who found bread on the North American continent, at the beginning of the 20th century, according to the well-known motto “belly for bread”. They built new homesteads, erected Orthodox churches (usually dedicating them to who else than Saint Sava), and created, with hard and honest work, good living conditions for themselves and their descendants.
However, they did not forget the Mother, nor did they renounce her by clinging to the lap of another who accepted them. Although grateful for the good they have found and acquired, they have clearly seen and felt that there are interests that are above personal and values that go beyond the comforts of this life. And, when the Mother bled, wounded, armed with self-sacrificing patriotism and Serbian flags, leaving bread and comfort, they went back and started bleeding with her. 10,000 volunteers, mostly from North America, passed through the reception center in Bizerte alone, and after a short training, they were sent to the front and deployed in Serbian regiments. Their homeland, therefore, was not where there was bread and comfort in abundance, but where the altars and graves of their ancestors were!
This is nothing new in Serbian national history. With a cross-flag in one, and a sword in the other, the Serb has always rushed, happily offering and sacrificing himself on the altar of the nation’s wellbeing, for the Holy Cross and golden freedom.
The history of vexillology, the science of flags, recognizes Tsar Dušan as someone who gathered his army under the Cross-Banner. So under the Cross, drawing strength and identity from it, but at the same time showing our commitment and nostalgia for the Heavenly Fatherland. “Dušan’s Code” is also the first Serbian written monument that mentions in itself (in Article 150) the flag/banner. One of the flags of Tsar Dušan (impressive dimensions and weight: 240cm x 275cm; 40kg) is kept today in the Monastery Hilandar. Imagine the strength of a flag bearer entrusted with carrying that flag in battle. Only someone who was of superhuman strength and ability could ride a horse, holding reins and a flag in one and a sword in the other. It is remembered that Tsar Dušan only allowed a flag bearer to be taller than him, and anthropological analyzes of his bones determine his height at about 214 cm!
Prince Milos Obrenovic also gathered our ancestors under the crusader flag in Takovo, continuing Karadjordje’s great and glorious work of uprising against oppression and the struggle for national liberation.
In the conclusion of this short review of the history of the Serbian flag and the values it embodied, let us return to our heroes of the Great War, with whom we began this review. It is written that the German Emperor Wilhelm II asked his general August von Mackenzie to bring him at least one confiscated Serbian war flag. He received an answer that terrified him, that no Serbian flag had ever been seized. Of the 51 regimental flags that the Serbian army possessed in the Great War, none ever fell into enemy hands! This is something that has not been recorded in the history of modern warfare.
Predrag Bojovic, protopresbyter

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.