Драги моји парохијани,
“По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом.”
(Јн. 13: 35)
Надам се и Богу молим да сте сви добро и здраво, будући да се налазимo усред ове пошасти и искушења кроз које цело човечанство пролази.
Премда смо сви пред великим изазовом, вредно је и поменути да за наше саборно (црквено) искуство и сећање, овакви догађаји не представљају ништа ново. У трећем веку, на пример, избила је пандемија (по неким историчарима у питању је била Ебола) у целом Западном Римском Царству, која је однела многе животе и изазвала страх и панику у становништву. Као резултат такве панике, многи су остављали своје ближње, бринући се искључиво само за себе, и чинили ствари и (не)дела до тада непојмљива и небивала.
Међутим, током те пандемије, примећено је да постоји група људи која одбија да се преда паници и страху. То су били Хришћани. Последњи нехришћански император Јулијан је чак у једном писму и написао да је ,,недаван пораст у броју Хришћана проузрокован њиховим моралним карактером, чак и ако је неискрен, као и њиховим доброчинством према странцима и бригом о гробовима настрадалих”. Он, чак, и даље наставља па каже: ,,Неверни Галилејци (Хришћани) помажу не само њиховим сиротима, већ и нашима; сви примећују нашу небригу према нашима”.
Дакле, током те пандемије, наместо да беже, Хришћани су остајали да помогну сиротим, болесним и старим.
Разлог за помињање овог историјског случаја лежи, свакако, у његовој сличности са околностима које су нас снашле данас. Колико год оне биле тешке и забрињавајуће, истовремено су и прилика да сведочимо нашу веру, да деламо саможртвено, у складу са њом, дела милости, емпатије и човекољубља. Уместо да правимо залихе, будимо дарежљиви, уместо да паничимо, ширимо мир, којим нас Христос благослови (Јн. 14:27), као и одговорност и ,,благоразумије”.
Управо поменута друштвена одговорност и ,,благоразумије” су нас и натерале да донесемо одлуке које су болне и тешке. Наиме, сви свештенослужитељи све своје снаге и своје служење усмеравају ка дизању свести у повереној им пастви, о неопходности светотајинског живота у Цркви. Света Евхаристија је икона и пројава Царства будућег века, и као таква најбоље описује Цркву и доводи учеснике до правилног поимања Тајне Цркве.
Међутим, услед новодонесених одлука државних власти, ми смо принуђени да до даљњег онемогућимо сабирање народа на Светој Литургији и осталим богослужењима, а у циљу превенције ширења заразе.
Ово не значи да литургијски и светотајински живот у нашој Парохији стаје. Ја ћу, као ваш свештеник и представник пред олтаром Свевишњега, наставити да литургишем, помињући за здравље и спасење све вас и ваше домове, уједно молећи Господа да оконча брзо и ову пошаст која нас је снашла, те да бисмо се вратили саборном служењу и нормалном функционисању наше Парохије. До тада вас молим да смирено и у стрпљењу прихватите новонасталу ситуацију, са поуздањем и свешћу да сте и даље обухваћени литургијским молитвама као они који су оправдано одсутни, по речима литургијске молитве Светог Василија Великог, чија се литургија управо и служи у овом великопосном периоду, а које гласe:,,…. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас…”.
Такође, молим Вас да знате да вам је Свето Причешће, као наш ,,Лек бесмртности”, и насушна потреба, и даље доступно сваког дана и у било које време. Само је потребно да ми се лично јавите да уговоримо сусрет у цркви.
Такође вас позивам да будете слободни да ми достављате спискове са именима оних за које бисте желели да буду поменути у молитвама светог предложења, како за здравље тако и за покој душа.
На крају, позивајући вас да имате чврсту веру у Господа и поуздање у Његову милост, молим вас и да не клонете духом, већ да појачате ваше приватне молитве за спасење света и његово избављење од ове пошасти која нас је снашла. И Бог ће нас чути и услишити!
,,После кише сунце јаче сија,
После буре ведрије је небо,
После плача лепше се смеје.” (Његош)
Ваш у Христу,
Предраг Бојовић, протопрезвитер
