HISTORY OF THE ICON OF THE HOLY MOTHER OF GOD
OF THE THREE HANDS
The Icon of the Most Holy Theotokos “Of the Three Hands” located in the Serbian monastery of Hilandar on Mount Athos, Greece, is one of the most sacred treasures of the Serbian Orthodox Church. The icon received its name from an event that took place in Syria during the eighth century, at a time when the iconoclast heresy was raging. St. John Damascene, then still a layman and a court official of the caliphate of Damascus, wrote three treatises against the heresy, and in so doing incurred the wrath of the iconoclast emperor, Leo the Isaurian. The emperor sent a letter to the caliph along with a forged document, accusing St. John for plotting against the caliph. The latter, believing the slander, had St. John’s right hand cut off as a punishment for his supposed crime. St. John then took the severed hand and, with fervent prayer before this icon of the Most Holy Theotokos, begged her for healing. His prayer was heard, and his hand was miraculously reattached, with only a fine red line remaining to attest to the miracle. In profound gratitude to the Theotokos, St. John had a hand-fashioned out of silver and attached it to the icon. From that time on, he wore around his head the scarf that had bound his wounded arm.
The caliph, learning of St. John’s miraculous healing, repented of his hasty judgment and offered St. John his former position, but the saint decided henceforth to dedicate his life to God in the monastic life. Not long afterward, he traveled to the Holy Land, taking the icon with him, and entered the Lavra of St. Sava the Sanctified near Jerusalem. In this monastery were two holy objects that had belonged to St. Sava the Sanctified: his abbatial staff and another icon of the Theotokos, called the “Milkgiver”. According to tradition, on his deathbed St. Sava the Sanctified had foretold that a man of royal lineage, also named Sava, would one day come to the Lavra. When this Sava would venerate the relics of St. Sava the Sanctified, the staff, which was hanging on the wall, would fall to the ground. This Sava was to be given both the staff and the Theotokos “Milkgiver” icon. When St. John learned of this prophecy, he added the icon “Of the Three Hands ” to the gifts that were to be given to this visiting Sava.
The prophecy came true five centuries later when St. Sava, the first Archbishop of Serbia, came on a pilgrimage to the Lavra. When he venerated the relics of St. Sava the Sanctified, the staff, which was secured, fell. This happened again the next day, removing all doubt, and the monks of the Lavra gladly gave the new Sava the three holy objects. He took the staff and the “Milkgiver” icon to Hilandar Monastery on Mount Athos and carried the icon “Of the Three Hands” to Skoplje, which was subsequently to become the capital of the Serbian empire.
The rulers of Serbia’s Nemanjić dynasty treasured this holy icon for many years. In the late fourteenth century, it was transferred from the court of Tsar Dušan to the Monastery of Studenica in Serbia, where it remained until the early fifteenth century. At that time, Studenica was in danger of attack by the Turks and the monks gathered together the sacred objects. They tied the icon “Of the Three Hands” to the pack-saddle of a donkey and set it off to go where God would direct it. Guided by the power of the Lord, the donkey passed through Serbia and Macedonia, and proceeded to Mount Athos, where it stopped at the Monastery of Hilandar. The monks, seeing the donkey with the icon and understanding that a miracle had taken place, reverently took the icon and placed it in the nave of the church, giving thanks to God and His Most Pure Mother. At the spot where they encountered the donkey, they erected a chapel.
Toward the end of the fifteenth century, the abbot of the monastery reposed and a controversy arose in Monastery Hilandar over the election of a new abbot. The Serbs, Russians, Bulgarians, and Greeks who inhabited the monastery were unable to come to a decision. Then on an evening during church services, the voice of the Theotokos was heard coming from the icon, telling them not to choose an abbot but that she would be their Abbess from that time on. The next morning the monks found the icon “Of the Three Hands” not in its usual place, but on the abbot’s throne in the church. Not believing in this miracle, the monks set the icon back in its usual place. However, the next morning it was again on the abbot’s throne. This time the monks allowed it to remain there. They did not elect an abbot, but instead chose a hieromonk to be the simple administrator of the monastery. Each day the monks would come before the icon for a blessing before beginning any obedience. The icon is now located in a beautiful enclosure that stands next to the abbatial throne by the right chanter’s stand in the catholicon.
The icon of the Theotokos “Of the Three Hands” has wrought many miracles throughout the centuries. Numerous copies have been made and they have likewise performed miracles in various lands. In 1993, the original icon was the first Athonite relic taken from the Holy Mountain when it was brought to the church of St. Demetrius in Thessaloniki and placed there temporarily for veneration. More than a million believers flocked there to pray before the holy icon and many miracles took place at this time. In one instance, a thirty-three-year-old man who had been blind from birth received his sight.
The feast day of the icon “Of the Three Hands” is celebrated on July 25/12.
His Grace, MAXIM, Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America, entreated by the parishioners of Saint Sava Serbian Orthodox Church and School Congregation in San Gabriel, California, commissioned a hand-written copy of the icon. Completed with God’s help in 2019, Abbot Metodije of Monastery Hilandar personally delivered the icon for its enthronement into the church on August 30, 2019 commemorating the great jubilee and celebration of 800 years of the Autocephaly of the Serbian Orthodox Church held at this Parish.
ИСТОРИЈАТ ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ ХИЛАНДАРСКЕ
Икона Богородица Тројеручица је најпоштованија икона у Срба, једна од најпоштованијих у целокупном хришћанском и православном свету и најпоштованија у Хиландару.
Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.
Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата.
Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је свети Јован додао трећу, сребрну руку.
После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”.
После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места.
Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”.
Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу. Богородичину икону „Тројеручицу” свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију.
До краја XIV века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара. Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком XV века. Много касније, вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.
2019-те године, на молбу парохијана Српске Православне Црквеношколске Општине Светог Саве у Сан Габријелу, Калифорнија, а благословом и посредовањем Епископа западноамеричког Максима, Савет стараца Царске Лавре Манастира Хиландара, доноси одлуку да поменутој Парохији додели верни препис чудотворне иконе Богородице Тројеручице, израђен на Светој Гори, рукама хиландарских монаха.
Епископу Максиму је овај велики благослов предао лично Високопреподобни Архимандрит Методије, Игуман Манастира Хиландара, на почетку свеправославне прославе великог јубилеја 800-годишњице Аутокефалности Српске Православне Цркве, одржане у Сан Габријелу од 30. августа до 01. септембра 2019. године.
