“ВИДЕСМО СВЕТЛОСТ ИСТИНИТУ…“
или пастирско писмо на тему редовног Причешћивања
С обзиром да су ми се многи од Вас обратили , бринући се за своје спасење, са актуелним питањем “колико често се треба причешћивати?”, и с обзиром да се на ову тему могу чути различита мишљења , јер је сваки човек субјективно биће којем је јако тешко да буде објективан, покушаћу по својим скромним могућностима да вам понудим одговор, трудећи се да исти буде утемељен на учењу и предању наше Свете Цркве Православне, не претендујући при том на непогрешивост у мишљењу.
Ви сте мени поставили питање “колико често треба да се причешћујемо?” и ја започињем свој одговор питањем Вама: Колико често Вам је потребан Господ? Да ли је то неколико пута годишње , или је то свакога тренутка Вашег живота? Свето Причешће је дакле истинско, дубинско, разуму неприступно прожимање са Господом, са Животодавцем, са Извором бесмртности, те га стога и Свети Оци називају “лек бесмртности”, а и сам је Господ благовестио: “Ко не једе тело моје и не пије крв моју нема живота у себи!“ (Jн. 6, 53). Обратите пажњу на граматичке облике ове две речи којe означавају радње, стања или збивања којe се стално врше, чак и у времену када се њима говори. Страшне речи, толико страшне да, чини ми се, не би смели да се играмо са прозаичним хипотезама колико пута је довољно, да ли три или четири пута?…
На питање које се онда само по себи намеће: да ли смо достојни да се “често“ причешћујемо, ја бих опет одговорио питањем: да ли смо икада достојни да се причестимо? Постоји ли нека математичка формула по којој Господ, а и ми, можемо израчунати нашу достојност? Или нам се Господ несебично дарује у љубави и милости будући Сам Љубав и Милост? Не постоји! Наравно, то не значи да можемо да живимо у греху и немару за своје спасење, ослањајући се на факат да је Господ милостив и да нас љуби. Спасење се остварује по милости и љубави Божијој али искључиво у синергији – сарадњи – динамици – двигу са Господом и ка Господу и нетвореним силама – енергијама Његовим. Ми се трудимо да дамо свој максимум од “својих“ Богом-дарованих енергија и талената, борећи се са нашим слабостима и искушењима, некад побеђујући а некада падајући, па уз Божију помоћ устајући. Свето Причешће стога и јесте потребно да би нас пробудило из сна греховног (као што нам и поручује једна великопосна стихира: “Душо моја, душо моја, устани што спаваш, крај се приближава…“), да би нас затим окрепило и оснажило за подвиг хришћанског живљења, те да би пробудило успавану савест која ће поставити конструктивно-подстицајно питање “да ли сам достојан“, али не и деструктивни облик тог питања који нас под плаштом лажног смирења и скромности тера да одустајемо од сједињења са Господом или да се ограничавамо на свега неколико пута годишње због наше “недостојности“.
Света Литургија је наш двиг – покрет ка Царству небеском у којем се, превазилазећи све временске и просторне категорије, сједињујемо са Господом и Светима Његовим. Управо тако благовести преподобни и новопрослављени, а одавно слављeни, Ава Јустин Ћелијски, тај свеправославни учитељ: “Света Литургија је сва прошлост сабрана у садашњост, путује у будућност која се завршава вечношћу”. Антиципирајући, дакле, предокушајући ту вечност, ту радост Будућег Века, тај незалазни Дан Господњи кроз Свету Литургију (кроз сједињење са Господом), пошто смо се причестили – ми се онда враћамо овде на земљу, у долину плача, да ту радост и то искуство благовестимо и сведочимо, баш као што и певамо у литургијским песмама непосредно након Светог Причешћа: “Видјехом Свјет истиниј”, дакле: ”Видесмо Светлост истиниту, примисмо Духа небескога, нађосмо Веру истиниту, нераздељивој Тројици се поклонисмо, Она нас je спасила“.
Дакле Света Литургија није позоришни комад коме присуствујемо да би нас подстакао на молитву , већ позив у Царство, Тајна у којој и којом заиста живимо “живим животом“, а не само битишемо. Према томе, на позив Господњи да са страхом и вером приступимо не смемо се изговарати неким профаним разлозима, да не би били као оне зле и немарне слуге и званице које нису отишле на свадбу царевог сина изговарајући се. Наравно, морамо пазити и не смемо заборавити да таква свечаност подразумева и захтева истинско “свадбено рухо“, саткано од љубави и хришћанских врлина. Ово свадбено рухо се тка врлинским животом, уздржањем од греха, праштањем увреда, трпљењем, милостињом, као и држањем црквених заповести поста и Свете Тајне Исповести.
Да закључимо: мера причешћивања је мера Ваше љубави према Господу, мера жудње за Љубљеним Бићем, показатељ Ваше потребе за Њим, а самим тим и Ваше жеље да Му угодите творећи заповести Његове и у њима Га откривајући, све то чинећи не тражећи ништа за узврат осим да будете уз Њега, са Њим и у Њему. Све остале идеје, усудио бих се рећи, подвала су оца лажи којом он хоће да нас натера да се слободним избором окренемо од Господа и останемо глуви на Његов позив.
Покајте се , исправите животе Ваше , љубите Господа творећи заповести Његове , уздижући се на висине хришћанског достојанства јер, “Noblesse oblige“, на српском: ПЛЕМСТВО ОБАВЕЗУЈЕ!
На здравље и спасење вам било Причешће!
Протојереј Предраг Бојовић
