ДРАГА И ПОШТОВАНА БРАЋО И СЕСТРЕ
Наш народ је одувек живео на географској и духовној граници између два света, између две културе, између истока и запада. Нашу народну душу са једне стране привлачи метежни запад (баш као што нам и актуелна политичко друштвена дешавања и показују) магнетском привлачношћу својом, а са друге стране мами нас спокојни исток (тајанственом дубином својом). И нас су одувек трзала и данас нас растржу ова два света. Ниједан од тих светова није савршен. Када се у једном историјском тренутку наша народна душа по први пут нашла на раскрсници ова два света, Свети Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега она је била слепа, а кроз њега она је прогледала и први пут угледала вечну Истину вечни смисао живота.
У срећнијим околностима претпоставили бисмо да сви Срби о Светом Сави знају макар основне податке и да су верни наследници његовог предања. На жалост, знајући да то није тако, овом приликом ћемо саопштити само најосновније податке о њему које би требао да зна сваки Србин и не само Србин.
Знамо да је рођен 1175. године као најмлађи син Стефана Немање, Великог Жупана Српског. На крштењу је добио име Растко. Отац га је од младости припремао за владарску улогу па му је док је стасавао дао на управу Хумску област. Међутим владарско- политичка улога младоме Растку није много лежала на души. Он је имао веће замисли и другачије животне тежње. И не само он, него и Господ који га је припремао и промисаоно водио ка другачијој мисији. Више је размишљао о делима која превазилазе привременост, о делима која су вечна, блиска Богу. Божија Промисао му је помогла , шаљући на двор његовог оца светогорске мудре старце, који су га упутили и наговестили му лепоте и тајне Божије и омогућили му да се у потпуности преда Богу, отишавши 1191. године у Свету Гору. Духовна далековидост, коју је по монашењу задобио на Светој Гори (на којој је провео двадесет година) благочестивим и врлинским животом, омогућила му је да своме брату Краљу Срефану Првовенчаном помогне у државотворном послу. Издејствовавши на црквено-канонски исправан начин ( за разлику од неких модерних покушаја појединих усијаних глава) самосталност помесне Српске Цркве 1219.године, он је одмах организовао црквени живот у корист Цркве и нације, али на јеванђелским и апостолским темељима. Поставио је темеље просвети проповедајући веру и морал засноване на Светом Писму и Светим Оцима Цркве. Свети Сава је највећи српски просветитељ зато што је највећи српски светитељ. Просвета је само, како благовести Свети Ава Јустин Ћелијски, пројекција светости, зрачење светлости. Светитељ светли и тиме просветљује-просвећује. Без светитеља нема просветитеља , без светости нема просвете, без личног просветљења нема просвећења. Свети Сава је Божанску светлост најпре разлио по целом бићу свом и тиме потиснуо из себе сваки мрак греха и таму порока. Српска реч просвета баш због тога и долази од црквенословенске речи просвјешченије што значи просветљење. Он је Духом Светим „ родио и препородио“ (као што и певамо у његовом тропару) своју духовну децу Србе и осветио их помоћу Еванђелских врлина. Насупрот овој правој истинској просвети, стоји „просвета“ без светости, „просвета“ без освећења Духом Светим, „просвета“ без Бога коју је измислила Европа у своме хуманистичком идолопоклоништву.
Својом благом душом Свети Сава је у младу Српску државу уносио мир па је и своју тешко посвађану браћу Вукана и Стефана измирио (1205. године). Подизао је манастире , цркве, школе, болнице а свакако најзначајнија задужбина је манастир Хиландар на Светој Гори Атонској, који је подигао са својим оцем. Потом је и оца приволео да се посвети подвигу и аскетско-монашком животу и да ту у тишини и миру проведе своје последње дане угађајући Богу. Сам Свети Сава се представио у Господу 1236. године у Трнову у Бугарској. Ту је на повратку са Гроба Господњег служио Свету Литургију, а убрзо затим преминуо. Одатле му је тело пренето у Србију у манастир Милешево.
После Савине смрти , његово дело је све више расло у Српском роду. Његово име је постало симбол нације, а вера, култура и историја су добијали изглед Светосавља. Што је више расла потреба за политичком слободом , све више је име Светог Саве почело блистати као путоказ у борби за ослобођење од Турака. Због тога је Синан Паша 1595. године наредио да се његове Свете мошти спале на Врачару, надајући се да ће тако успети да уништи утицај Светитеља на вољу Српског народа за ослобођењем. Но, после тога, он је за Српски народ постао не само Светитељ светлији него раније, него и духовни ујединитељ свих Срба окупљених око Христа и Божије Правде. Он је постао и остао савршени Србин према којем меримо своју оданост према Богу, Истини и Православној Цркви.
Људи су већ потрошили лепе речи на похвале достојних и недостојних. Често су те речи и профанисане, па кад дођемо у прилику да их употребимо тамо где им је место, просто се плашимо да ће се разумети потпуно обично. То уз Светог Саву не иде, јер је он био необичан, изнад уходаног начина живљења и понашања. У додиру са светогорским монасима он је увидео колико су његови претходни учитељи били незналице, јер нису били у стању да му као ови светогорски познаваоци душе, одговоре на она вечита питања: Ко сам? Откуда сам? Зашто сам ту и куда идем? Зато он храбро одлази на утакмицу духовних атлета, на стадион врлина, јер верује да се само тамо изводе прави и непролазни чинови. На врлетима Свете Горе челичио је своју вољу и учвршћивао је свој ум, свест и савест у Православљу. Тамо је градио лик испосника и слуге Божијег који је научио да воли своје ближње као самог себе а Бога више него своје родитеље, више него самог себе. Савремени човек се данас тешко одлучује на мушку храброст да попут Растка победи духовну млитавост и да ослободи свој дух сазнањем да сваки човек има своју вечну лепоту и трајну вредност у лепоти и величанству Бога, свога Творца. Ту лепоту је монах Сава исклесао у себи умножавајући своје таленте пред Богом и пред људима. То је и разлог због којег је постао симбол Српског народа, оплеменивши душу Србије врлинама изворног Хришћанства са Истока које је он проповедао народу на разумљив начин и тако је настао посебан вид Православља – Светосавље. Али све што је учинио у оплемењивању Српске народне душе не припада само Српском народу него ризници целе Цркве Божије.
Данас, када прослављамо празник Светога Саве, ми се радујемо што припадамо живом и непресушном светосавском предању. Треба да се надахњујемо ширином духа којом је он зрачио. Као есхатолошки орјентисан човек он је се уздигао изнад свог времена и простора. Али, превазилазећи своје време и животни простор самим тим га је и спасавао, јер га је истински хуманизовао или боље речено теохуманизовао-обогочовечивао. Од Саве треба да се учимо вери, црквености, просвети, култури, дипломатској вештини, племенитости, толеранцији, уљудности, богољубљу и човекољубљу…
Зато, знајте, напустимо ли Светог Саву, ми ћемо напустити Онога којим је Сава живео, изгубићемо нашу величину и оно што нас чини бесмртнима, нашу вечност и оно што нас чини вечнима. Да се то не би десило, са нама данашњим потомцима Светог Саве, који живимо удаљени од отаџбине отаца и праотаца наших, потребно је да се свако од нас испуни светосавским животворним духом, како би се и наша породица и наша Парохија и наше друштво и наш народ, растећи у висину духовног раста Светитеља Саве, удостојили да без страха и стида погледамо у његове, као небо плаве и испуњене љубављу очи, у велики дан Христовог суда.
Свети Оче Саво, моли Бога за нас грешне!
Протопрезвитер Предраг Бојовић
