Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.
У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.
To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: “He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану”. И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: “А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?” А Појављени одговори: “Ја сам Николај, епископ Мирликијски”. – Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.
Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.
При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања
Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? – Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. – Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. – Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. – Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним.
И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. – И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског.
У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.
Све то веома потресе краља Милутина. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију.
Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе.
Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син – “Стефан млади краљ”, коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.
Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Константин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи краљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: “Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)”. – Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану..
Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница.
После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.
Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира..
Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.
Смрт и прослављење Св. Краља Дечанског
Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Св. Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Св. Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела.
The good fruit of his upbringing proved itself when King Milutin was forced to send him as a hostage to the Tartar chief Nooyi. In spite of the potential dangers, Stephen was obedient to his father’s will and did not resist, trusting his life to the Lord. And his hope was not in vain. He eventually made friends with one of the Tartar nobles, who succeeded in assisting his safe return home.
When Stephen came of age, his parents arranged that he marry the daughter of the Bulgarian King Smilatz, and the young couple was given the land of Zeta, where they settled until such a time as Stephen would be called to succeed his father to the throne. Meanwhile, King Milutin had remarried, and his second wife, Simonides, plotted in order that their son Constantine inherit the throne. She convinced Milutin that Stephen wanted to seize the throne prematurely, and the deceived Milutin ordered that his son be captured, that he be blinded to ensure that he never again entertain such treachery and that he be sent as a prisoner to Constantinople.
The coffin of St. King Stephan of Decani, 14th century
The prince was taken together with his children, Dusan and Dusica, and when they were passing through Ovcepole (Sheep’s Field), the guards took red hot pokers and blinded him. That night St. Nicholas appeared to Stephen in a dream: “Be not afraid,” he said, “your eyes are in my hands.” Comforted not a little by this vision, the sightless Stephen arrived in Constantinople. Emperor Andronicus pitied the young exile and received him graciously. He was soon settled in the monastery of Pantocrator, where he impressed the monks by his meekness and his longsuffering acceptance of the bitter trial that had come to him through his own father.
Five years passed. King Milutin was growing old.
Hearing good reports about his son, his heart softened, and he called Stephen home to Serbia. Before leaving Constantinople, Stephen had a dream in which St. Nicholas appeared to him a second time, holding in his hand a pair of eyes. When he awoke, his sight was restored.
Three years later, his father died, and Stephen, always popular with the people, was crowned King of Serbia by the holy Archbishop Nikodim in the church at Pec. His half-brother, Constantine, resented this turn of events and raised an army in order to wrest the throne away from Stephen. Desiring to avoid bloodshed, King Stephen addressed a letter to Constantine:
“Put far from thee thy desire to come with a foreign people to make war on shine own countrymen; but let us meet one another, and thou shalt be second in my kingdom, for the land is great enough for me and thee to live. I am not Cain who slew his brother, but Joseph who loved him, and in his words, I speak to thee. Fear not, for I am from the Lord. You prepared evil for me, but the Lord has given me good, as you now see.”
Constantine was unmoved and gave orders to attack. In the ensuing battle, his army was defeated and he himself was slain. For the next ten years, King Stephen ruled in relative peace, and the Serbian land prospered. His son Dusan proved to be an able military leader and was successful in battles with the Bulgarians and the Greeks, who were envious of the now powerful Serbian state and rose up against it. Grateful to the Lord for these victories, King Stephen set about with Archbishop Daniel, Nikodim,s successor, to find a place to build a church. They settled upon a place called Decani, and there, in 1327, King Stephen himself laid the cornerstone for what was to become one of the most magnificent and enduring specimens of Serbian church architecture. Inside it was graced by splendid icons, to which more were added in the sixteenth century by the hand of the celebrated Slav iconographer, Longin.
Saint Stephen gave generously to the needy. He also made liberal donations to churches and monasteries on the Holy Mountain, in Jerusalem, Alexandria, and to the monastery of Pantocrator in Constantinople. Nor did he forget his debt to the wonderworker Nicholas: he commissioned a silver altar and sent it together with some icons to the church in Bari, Italy, where the Saint’s holy relics are located.
Having in a true Christian manner endured the grievous trials and afflictions which he met through the years, the good king deserved to live out the rest of his life in peace. But it was only fitting that he who suffered as a martyr in life should be granted an opportunity to receive in death a martyr’s crown. His final trial was the most agonizing. Dusan’s successes on the field of battle had given him an appetite for power and glory, and, encouraged by his entourage of nobles, he decided to hasten his father’s death. In 1331, St. Stephen was taken prisoner to a fortress in the town of Zvecan and cruelly murdered (by some accounts he was hung, according to another he was strangled).
Almost immediately Dusan was struck by remorse. He earnestly and tearfully repented of his treachery, and the next year, on the feast of the Holy Apostles Peter and Paul, he had his father’s remains transferred from Zvecan to Decani, where they were placed in a marble tomb. In 1339 the tomb was opened, and his body was found to be incorrupt. That same day saw many miracles of healing. Especially did the holy king prove to heal diseases of the eyes, and at his relics, blind people received their sight.
Visoki Decani Monastery is situated in the western part of the UN-administered Serbian province of Kosovo and Metohia. It was built between 1327 and 1335 by the Serbian medieval king St. Stephen of Decani and was dedicated to the Ascension of the Lord. The monastery is settled in the picturesque valley of the Bistrica river surrounded by the mountains and forests of the Prokletije mountain range It is the largest and best-preserved medieval monastery in Serbia. During its turbulent history, the Monastery was an important spiritual center with developed artistic and intellectual activities. Although the monastery buildings suffered damage from the Turkish occupation, the church has been completely preserved with beautiful 14th-century fresco paintings. Today a young brotherhood of 30 brethren lives in the monastery continuing the centuries-old tradition of the past. The brotherhood has developed various activities: wood carving, icon painting, book publishing and is also active in the missionary work. The beautiful monastic services are served according to the typicon of Mount Athos..
The Monastery has survived after the Kosovo war (1998-2000) and the Brotherhood today lives as an isolated Serbian Orthodox island among hostile Kosovo Albanian Moslem population. This holy site survives only thanks to the protection of Italian forces which have blocked every access to the monastery. Besides all this the Monastery still attracts many international visitors from the UN Mission and KFOR. Thanks to KFOR military convoys occasionally the monastery is visited also by Serb pilgrims from Kosovo and Central Serbia.